Гледаш нас ту са звезде своје
У рукама блистају дугине боје
Хтео би даље бити уз нас
Али мисао још нема глас
Пловиш усамљен пучином васионе
Корачаш са избеглицама из колоне
Празно је сад село завичаја
А твоја енергија планету спаја
Духом космополите свету наду дајеш
У срцу народа свог вечно трајеш
Ти летиш, летиш на крилима
Космосом слободе
Звездану прашина расипаш
По Млечном путу
Где срешће се сваког 7. јула Орихиме и Хикобоши
А онда вратити да тка кимоно
И осликава пролећа која брзо пролећу
Али су најлепша у долини детињства
У твојој родној Лици
Кад зелена трава обоји поља и шуме
Где срна дом свој има
И гледа тужним очима
Као да се пита
Зашто се звезда спустила
У гране храста
Да ли тражи и она два жира мира
Изгубљена у вихору рата
Или је дошла да врати прошло време
Оно доба које је компас
Изгубио из круга
Или можда тражи врата Атлантиде
Да побегне из вира
Или можда да прочита слоган
Са тешког каменог стећка
Који ето вековима пркоси
Свим олујама и бунама
Срна ко срна баш добро зна
Ето све звезде враћају се
Својим коренима
Да удахну арију родне груде
И заиграју коло на врху планине
Тамо где срешће опет друге звезде
Па одлетети у њихово јато
Као беле голубице!
No comments:
Post a Comment